Borislav Mitic
Back to Press
Muzika Bosnia
Interview February 2002 - Muzika Bosnia
P: Roden si u Beogradu i vec kao 11-togodišnjak si poceo svirati gitaru.
Šta te je motiviralo da se posvetiš baš tom instrumentu?
O: Elektricna gitara je za mene uvek bila simbol muzike i kulture našeg vremena.
Kao 11-togodišnjaku mi je izgledala kao nešto najatraktivnije na svetu.
Uostalom i cela prica o "Rock svetu" je izgledala vrlo impresivno u danima moje rane mladosti.
Meni licno to je bilo kao otkrivanje nekog prelepog drugog sveta ili dimenzije.
Prvi bend s kojim sam takoreci otkrio rock muziku su bili The Beatles.
Vrlo brzo posle toga sam prešao na "tvrdu" svirku i sastave kao Deep Purple, AC/DC, Iron Maiden ...
Bio sam fasciniran muzickim i gitarskim dostignucima velikih (stranih i domacih) gitarista 70-tih i 80-tih godina.
Nacin na koji su oni svirali gitaru me je motivisao i inspirisao da i ja poželim da dosegnem te "muzicke visine"
i takvu veštinu vladanja tim instrumentom.
P: U tvojoj biografiji sam naišao na podatak da su ti pocetni uzori bili Jimi Hendrix, Ritchie Blackmore,
Mark Knopfler, Eddie Van Halen ... Sa druge strane, postoji podatak da si samouk u sviranju gitare i
da si vježbao po 10 sati dnevno. Nije li to bio teži nacin da se savlada taj instrument?
Da preformulišem pitanje - kakvi su bili uslovi u vrijeme tvojih pocetaka da se
mladi gitarista obrazuje kroz školski sistem?
O: Verovatno je bilo nekih uslova kad je klasicna gitara u pitanju.
Ali što se tice rock gitare, situacija nije bila sjajna. Bilo je vrlo malo pravih informacija do kojih
bi mladi gitarista mogao da dode što se tice sviranja, instrumenata i muzicke opreme.
Stratocaster je nama npr. u to vreme izgledao kao svetsko cudo. Nije bilo muzickih škola za rock ili
jazz gitaru kao što ih ni danas nema u YU. Bilo je nekih kurseva, ali to je sve bilo vrlo neozbiljno.
Taj nedostatak informacija mnogi su koristili da se prave pametni i promovišu sebe i svoje mistifikacije.
Primera je bezbroj, ali navešcu ovaj koji se tice legende o "tonu iz prsta" (koja ima smisla,
ali su je mnogi shvatili na pogrešan nacin). Jedan poznati beogradski muzicar je godinama prosipao
u javnosti price (a i još uvek to radi) o Jimi Hendrix-u kao o muzicaru koji nije voleo ni koristio efekte
i tehnologiju vec je samo svojim sposobnostima (koje ja ne osporavam) i prstima iz gitare izvlacio
revolucionarne zvukove. A Hendrix je u stvari saradivao sa Mr. Roger Mayer-om koji je bio oficir
za "vojne eksperimente sa zvukom i vibracijama" u British Admirality! Mr. Mayer je pravio
specijalne efekte samo za Jimi-ja (doduše nešto pre toga je napravio par stvari za Jimmy Page-a i Jeff Beck-a)
od kojih je najpoznatiji - Octavia (modifikator frekvencije zvuka za oktavu više).
Jimi je imao modifikovane wah-wah-ove, fuzz pedale, ... i mnoge efekte Mr. Mayer-a koji još uvek
nisu na tržištu zato što su mnogi prototipovi napravljeni za Jimi-ja izgubljeni posle njegove smrti.
Hendrix je koristio i Uni-vibe koji je kombinacija chorus, vibrato i phaser efekata - sve u jednom!
Da ne govorimo tek o studijskim manipulacijama Eddie Kramer-a (Hendrix-ov snimatelj)
"tape flanging", stereo panovanju eha i slicnim stvarima koje su u ono vreme zvucale kao da Jimi dolazi sa Jupitera. Uživo, Hendrix bi uvek na bini imao "samo": wah-wah, fuzz face pedalu, octavia pedalu i uni vibe -
sa dodatnom pedalom koja bi mu menjala mnogobrojne funkcije. Znaci, sve što i dan danas prakticno
nije prevazideno i cija re-izdanja i varijacije koriste i danas razni gitarski heroji npr.
i Joe Satriani i Steve Vai i Mike Stern ... i mnogi drugi. Cak je i elektronika u
Jimi-jevim gitarama bila drukcija od one kod obicnih Strat-ova, a magneti su bili modifikovani
da imaju vecu izlaznu snagu (to je radio izvesni Mr. Seymor Duncan koji je kasnije osnovao poznatu, istoimenu, kompaniju magneta za gitare). To je istina o Hendrix-ovom zvuku (što ne umanjuje njegovu
velicinu i kreativnost) za koji je najbolji primer u ovom "efektiranom" izdanju pesma Machine Gun
sa "Band of Gypsies" albuma jer je tu koristio sve pomenute efekte. E, zamislite sad ovog našeg "genija" i
njegovu teoriju o Hendrix-ovom "tonu iz prsta" kako iz sopstvenog neznanja dezinformiše citavu armiju
klinaca koji veruju u njegove reci jer nisu culi ništa drugo. Na koliko stranputica takve stvari vode!
To je bio taj problem nedostatka pravih informacija o kom govorim. Primer koji sam naveo se
ticao zvuka, a o tehnici sviranja i pogrešnim mistifikacijama koje su se tek tu raspredale necu ni da govorim.
U mojim ranim danima, nažalost, nije bilo gitariste u Beogradu koji bi mogao da me uputi
u tajne tehnika koje su me zanimale. To bi verovatno skratilo silne sate "skidanja" da je bilo takvog.
Bilo je dobrih gitarista, ali nisu svirali stil koji je mene zanimao. Ja sam zato ucio da sviram skidajuci tj.
uceci sola i fraze mojih omiljenih gitarista sa ploca. To je bio duži i teži, ali i jedini moguci put. T
ada još uopšte nije bilo video lekcija, tablatura i strane gitarske literature. U pocetku sam radio na
stilovima gitarista kao sto su Jimi Hendrix, Mark Knopfler, Eric Clapton, Angus Young, Ritchie Blackmore,
Stevie Ray Vaughan, Carlos Santana, da bih izgradio potpuniju i autenticnu tradicionalnu "starinsku osnovu" ...
da bih se kasnije fokusirao na gitariste kao Eddie Van Halen, Gary Moore, Michael Schenker,
Mike Oldfield, Frank Marino, Albert Lee ? koji su imali malo intenzivniji i moderniji tehnicki pristup.
Interesovao me je rock, blues, country, jazz, funk, pop ... svaki postojeci nacin sviranja gitare.
Zanimala me je raznovrsnost svih stilova. Od domacih gitarista, osim svima znanih legendi kao što su
Vlatko Stefanovski i R. M. Tocak, cenio sam i radove pokojnog Rajka Kojica (prvi gitarista grupe
Riblja Corba, koji je bio jedan od najvecih YU gitarskih talenata), Dragana Gužvana (Atomsko Sklonište),
Seada Lipovace (Divlje Jagode), Vidoje Božinovica Džindžera (Rok Mašina, Riblja Corba),
Gorana Bregovica (rano Bijelo Dugme) i drugih ... Toliko o domacoj sceni. Pravi muzicko/
gitarski preokret je nastupio pojavom Švedskog gitariste, Yngwie Malmsteen-a na svetskoj rock sceni
koga je otkrio americki producent Mike Varney (predsednik Shrapnel Records). Yngwie-jeva tehnika je ceo gitarski svet ostavila bez daha i okrenula naglavacke. Svi su morali da pocnu "ponovo da uce da sviraju".
Zatim su se pojavili Steve Vai, Joe Satriani, Paul Gilbert, Jason Becker ... i drugi virtuozi gitare koji
su instrumentu dodali dotad nezamislivu dimenziju i tehnicki napredak. Inspirisan njihovim radom,
vežbao bih nekad i po 10 sati dnevno da bih dostigao taj nivo i savladao tehnike sviranja kao
staccato, legato, sweeping, tapping ... U stvari, želja mi je bila da jednog dana cak i nadmašim
svoje uzore ako bude moguce. Pomenuo bih još i nekoliko impresivnih gitarista koje izuzetno
cenim i koji su donekle ostavili traga u mom sviranju a to su John McLaughlin, Al Di Meola,
Allan Holdsworth, Eric Johnsona, Frank Gambale, B. B. King, John Scofield, Robben Ford, Larry Carlton,
Pat Martino, Bireli Lagrene, George Benson, Pat Metheny i Brett Garsed.
P: Kažu da si stekao reputaciju Wunderkind-a i da si se pojavljivao kao gostujuci gitarista u nastupima
mnogih klupskih bendova. Pobijedio si 1988. godine na takmicenju mladih talenata što ti je
donijelo saradnju sa nacionalnom televizijom. Od 1988. do 1992. si komponovao pjesme za
razne radio predstave što ti je omogucilo priznanje od strane jugoslovenskih muzickih krugova kao
jednog od najboljih gitarista u zemlji. Koliko (samo)odricanja je bilo potrebno da se sve to postigne?
O: Pa, meni u to vreme ništa što bi doprinelo napredovanju mog sviranja ili karijere nije izgledalo
kao odricanje jer je upravo muzika bila to nešto što sam najviše voleo. Dakle - rad iz ljubavi i
potpuna posvecenost instrumentu! Što se nastupa tice - kraj 80-tih i pocetak 90-tih je bilo vreme vrlo
pogodno za rock svirku. Hard rock i heavy metal su bili vrlo popularni pa je bilo dosta mladih bendova
tog pravca, a i dosta mesta za svirku. Tome je doprinosio i popularni radio program Hit 202 koji
je vodio i još uvek vodi legenda BG rock-a, Vlada Jankovic - Jet kao i Zajecarske gitarijade
(na kojim sam nekoliko puta bio specijalni gost) i slicne manifestacije. Bilo je i nekog takmicarskog
duha medu bendovima u stilu "ko ce bolje" što je omogucilo nekim boljim mladim sviracima da budu zapaženi.
Ja sam bio jedan od tih. Moj demo snimak iz 1989. je pobedio jednim glasanjem slušalaca prvog
radio programa (prezentacija mladih talenata) i to je bila moja karta za ulazak u svet studijskog rada.
P: Tvoja diskografija je zvanicno zapocela izdavanjem albuma za jugoslovensko tržište,
Fantasy, za ITMM, 1996. godine. Možeš li posjetiteljima web site-a MBB, koji nisu imali prilike
cuti taj materijal, ukratko opisati stil i atmosferu pjesama koje si stavio na taj album?
O: Dakle, kao što sam vec rekao, pojava generacije novih gitar-heroja je dala elektricnoj gitari novi polet.
Tehnicka ogranicenja su bila srušena kao i stara pravila. Elektricna gitara je pocela da dobija
potencijal ozbiljnog instrumenta. Ja sam inspiraciju u to vreme tražio i nalazio u delima
kompozitora klasicne muzike kao što su Niccolo Paganini, Bach, Beethoven, Mozart, Chopin, Liszt, Mendelsohn, Vivaldi ... Posebno me je zanimao Paganini. Pokušavao sam da primenim njegovo savršenstvo sviranja violine na gitaru.
To mi je bio cilj - da proširim mogucnosti elektricne gitare na nivo violine. Pošto sam pocetkom 90-tih
cesto bio u ulozi studijskog gitariste za druge, poželeo sam da napravim jedno svoje izdanje bez
kompromisa koje bi u pravom svetlu prikazalo moje sviracke i kompozitorske sposobnosti. Tako sam 1992.
ušao u studio sa materijalom koji ce ciniti moj album "Fantasy". Album je bio instrumentalan.
Polovina je bila sacinjena od mojih aranžmana i varijacija na neka dela klasicne muzike
(Paganini, Bach, Handel ...), a druga polovina od mojih hard rock orijentisanih originalnih kompozicija.
Zbog YU ratova i svega što je išlo s tim, taj moj album je morao da saceka 1996. da bude objavljen.
Bio je cesto emitovan nakon objavljivanja u medijima pogotovo kao "muzicka pratnja" raznim
popularnim emisijama. Posebno se izdvojila i bila zapažena balada "Forever."
P: Težeci internacionalnoj karijeri, što je razumljivo, poslao si primjerak svog albuma Fantasy,
Mike Varney-u, predsjedniku i osnivacu Americke kompanije Shrapnel Records, koji je u tebi otkrio
veliki gitarski talenat. Ubrzo ti je ponuden ugovor za snimanje za ovu kompaniju.
Tvoj prvi album za Shrapnel Records dobio je ime "Borislav Mitic" i izašao je marta 1999. godine.
Na snimcima su te pratili studijski muzicari iz Quebec-a. Možeš li nam ukratko predstaviti materijal sa tog albuma?
O: Pa, ja sam u suštini uvek težio Jugoslovenskoj, a ne svetskoj karijeri, ali u jednom trenutku sam
osetio da stvari ne idu u željenom pravcu što se tice moje karijere u YU. Rešio sam tada da pošaljem
svoj album vlasniku Shrapnel Records, Mike Varney-ju, koji je otkrio i Yngwie Malmsteen-a, Paul Gilbert-a,
Marty Friedman-a, Vinnie Moore-a, Greg Howe-a ... i još neke virtuoze i okušam srecu u tom pravcu.
Ispostavilo se da je on bio zainteresovan i ponudio mi je ugovor što je rezultiralo mojim prvim internacionalnim izdanjem. Taj album, "Borislav Mitic", se po svemu razlikovao od "Fantasy" - od izbora zvuka, pa do pristupa snimanju. Kompozicije su ovog puta sve originalne. Iako je i dalje prisutna inspirisanost klasikom,
pojavljuju se i neki drugi elementi kao etno uticaji Balkanske, Indijske i Keltske muzike. Zvuk gitare je na
momente više okrenut nekim mojim korenima kao što su Hendrix ili Blackmore, mada su Yngwie,
Eric Johnson ili Joe Satriani i dalje prisutni kao glavni uticaji. Želja mi je bila da spojim moderni
pristup sviranja sa "dušom" starije generacije gitarista. Pokušao sam i, mislim, uspeo da napravim
balans izmedu tehnike i melodicnosti sve u korist što boljeg kvaliteta mog Shrapnel debi albuma.
P: Moramo spomenuti da si na zahtjev svojih mnogobrojnih obožavatelja ponovo izdao svoj prvenac,
album Fantasy, septembra 2000. godine. Ovih dana radiš na svom drugom albumu za Shrapnel Records.
Da li si završio taj album i za kada se planira njegov izlazak na tržište?
Po cemu se on razlikuje od prethodnih albuma?
O: Da, Fantasy je reizdat 2000. samo za fanove koji ne mogu da dodu do YU izdanja i dostupan
je preko mog web site-a. Moj novi, Shrapnel album, trenutno je u fazi pripreme. Razlikovace se
od prethodnih po tome što ce biti vokalan, tj. sa pevanjem. Pevac bi trebalo da bude jedan
novi talentovani momak po imenu Chris Logan koji je upravo uradio turneju i novi album Michael Schenker Group. Muzicki stil ce biti malo kompleksniji, a gitarska sola ce biti mnogo žešca nego ikad pre!
P: Kako ocjenjuješ poziciju heavy metal muzike u svijetu? Da li je ona još uvijek na vrhu,
da li zvijezda njene slave zalazi ili ...?
O: Heavy metal muzika sigurno više nije na pozicijama na kojima je bila pre pada Berlinskog Zida.
Cak mislim da je najnovija generacija publike na zapadu potpuno zaboravila pravi rock.
Oni uglavnom slušaju neke mutirane varijante muzike koje nemaju veze sa izvornim predstavnicima
hard rock-a ili bilo cega. Prava publika i dalje postoji, ali velike korporacije koje kontrolišu
muzicke medije onemogucuju ravnopravnu prezentaciju svih izvodaca cime bi omogucili publici
da bira šta joj se dopada, a šta ne. Umesto toga, uvedena je neka vrsta diktature. A to šta se diktira,
meni se ne dopada nimalo ... Ne vidim, npr. šta Courtney Love ili Kid Rock imaju da traže na
naslovnoj strani casopisa kao Guitar Player? Ali to je razlog više da se bude još uporniji u pravljenju dobre muzike!
P: Cuo sam mišljenja da su se današnji predvodnici svjetske muzicke scene suviše udaljili od svoje publike.
Publika je, bar onaj dio njih koji se amaterski bavi muzikom, uvijek težila tome da oponaša svoje idole.
Danas je tehnika sviranja poprimila takve razmjere da je reprodukcija nekih pjesama
postala nedostižna za mnoge, takozvane obicne smrtnike. Šta ti misliš o ovome?
O: Ne znam o kojim predvodnicima se radi, ali ja mislim da muzicari i
izvodaci moraju da budu na višem muzickom nivou od publike jer ako ne bi bili onda ih ne bi bilo
interesantno ni slušati ni gledati. Ali ako se neko udalji toliko mnogo da postane nerazumljiv publici,
to isto može biti problem. Mislim da je važno uspostaviti ravnotežu izmedu krajnosti.
Ruku na srce i pored svih muzickih i umetnickih aspiracija sviraca, mora se priznati da publika ipak
samo želi da se dobro provede i zabavi!
P: Da li nastupaš uživo, imaš li svoj stalni band i ko su njegovi clanovi?
O: Da, imam nastupe uživo, ali ne i stalnu postavu benda do sad. U stvari, planiram da ove godine
stavim akcenat na taj aspekt solo nastupa posle izlaska novog albuma. Trenutno pravim
postavu za studio i za "Live" potrebe za 2002. godinu.
P: Kaniš li dolaziti u stari kraj i održati neki koncert?
O: Jako bih voleo da se to desi u što skorijoj buducnosti. Za sada nije bilo neke inicijative ili
velikog interesovanja od strane promotera iz YU, nažalost, koji organizuju koncerte.
Dobijam doduše jako puno pošte i podrške od fanova iz ex-YU, a pogotovo iz BiH. To mi je jako
drago jer znaci da iako nisam tamo, deo publike je zainteresovan i prati moj rad.
Ipak, nadam se da ce do 2003 neki nastupi biti moguci.
P: Poznato mi je da svoje ogromno iskustvo sviranja gitare prenosiš na mlade kroz školu gitare.
Možeš li nam ukratko opisati tvoj program rada sa mladim gitaristima i kada,
u kojoj fazi, možeš osjetiti da je neko talentiran za taj instrument ili ne?
O: Ranije sam držao školu gitare u Beogradu, ali danas nemam vremena za takve stvari.
Ipak ako ponekad naletim na nekog za kog procenim da poseduje talenat koji obecava, spreman sam
da ukažem na neke "precice". Da li je neko talentovan ili ne, vidi se u par sekundi bez obzira na nivo.
Suštinu nekog mog programa su cinili osvrt na harmoniju i teoriju (u granicama koliko je to potrebno rock sviracu),
kao i pregled gitarskih stilova u poslednjih 50 godina sa posebnom analizom najvažnijih predstavnika.
Zatim, proucavanje raznih tehnika uz adekvatne vežbe vezane za skale, arpeda itd,
a zatim fraziranje i improvizacija.
P: Šta bi, kao generalni savjet, mogao poruciti mladim gitaristima koji vrijedno rade kod svojih kuca,
a nemaju priliku da se usavršavaju pod vodstvom nekog vrhunskog muzicara?
O: Najvažnija stvar bi bila da stalno istražuju i pronalaze novi muzicki materijal za slušanje.
Neophodno je skupljati što je više moguce informacija pa cak i o nekim stilovima koji isprva
izgledaju nezanimljivo. Bitno je izvuci ono što je najvažnije i u samoj srži nekog pravca.
Na taj nacin se stvara neka vrsta "muzickog recnika" u glavi što jako obogacuje sviranje jer ono
dolazi i iz glave, a ne samo iz prstiju.
Pozdravi svim citaocima i hvala MBB na ovom intervju-u!